Radnici Jure, koji već peti dan štrajkuju, izneli su niske zahteve, dok se država u uslove rada u fabrikama ne meša jer mora da ponudi stranom kapitalu bolje uslove od fabrika u regionu, objašnjava Bojana Tamindžija, koordinatorka za radna prava u Centru za politike emancipacije.
„Kod radnika Jure je, čini mi se, zaista došlo do nekih krajnjih granica kada su se odlučili za štrajk, čini se da su odlučni da istraju do ispunjenja tih zahteva. Ali važno je istaći da su njihovi zahtevi u stvari dosta niski. U 21. veku ljudi traže adekvatne higijenske uslove. Oni su izračunali da tih pet miliona dinara, koliko smatraju da kompanija treba da ulaže u higijenu u svojim pogonima, kada se podeli na broj radnika, to je 27 dinara dnevno što je, kako su oni rekli, manje od jedne rolne toalet papira“, rekla je ona, gostujući u Studio Live.
Drugi njihov zahtev je povećanje toplog obroka sa 250 na 400 dinara, podsetila je.
„Koliko sam razumela, njima su povećali cene hrane u kantini, a iznos toplog obroka je isti. Što nije novost. Naše istraživanje je pokazalo da u Srbiji imamo fabrike gde ljudi dobijaju topli obrok 200 dinara, ali u kantini moraju da doplate. To su sve ti neki trikovi kojima se kompanije služe“, objasnila je Tamindžija.
Kada je u pitanju zahtev za povećanje minimalca, ona podseća da se u ugovorima koje država sklapa sa kompanijama navodi obaveza da isplaćuju radnicima minimalac, ali plus 20 odsto. To se negde u slučaju Jura izgubilo, zato što, kako oni kažu, primaju minimalac 13 godina od kako fabrika postoji u Leskovcu“, navela je.
Promene u multinacionalnim kompanijama
Pregovorima između radnika i mandžementa Jure prisustvovali su i predstavnici nemačke firme Daimler, koja sarađuje sa Jurom, tj. kupuje njene proizvode.
Tamindžija podseća da 80 odsto svetske trgovine kontrolišu multinacionalne korporacije i da je Daimler jedna do njih.
„U poslednjih desetak godina pojavile su se inicijative međunarodnih sindikalnih konfederacija i raznih drugih mreža koje se bave radnim pravima da se na neki način uspostavi kontrola rada multinacionalnih korporacija, jer nije postojao nikakav zakon koji bi kontrolisao, recimo, poslovanje neke italijanske kompanije van granica Italije. A uzimajući u obzir njihovu veliku moć, oni su često bili uzrok liberalizacije i fleksibilizacije radnog zakonodavstva i snižavanja zarada, jer su zemlje jeftine radne snage, u koje spada i Srbija, prinuđene da se takmiče sa okolnim zemljama ko će više njima ponuditi“, navela je.
Jedna od tih inicijativa preprasla je u Zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja koji zovemo „Nemački zakon“ jer je on u Nemačkoj usvojen i stupio na snagu 2023. godine. Tako da Daimler ima isto neku vrstu odgovornosti kada su uslovi rada i zarade kod njegovog dobavljača u pitanju. Postoje neki mehanizmi gde se mogu problemi radnika adresirati ne samo lokalnom menadžmentu nego i kupcima“, objasnila je.
Zašto se država „pravi mrtva“?
Na pitanje zašto se država ne zabavi uslovima u kojima rade radnici u Juri i drugim fabrikama, Tamindžija kaže da se država zasada „pravi mrtva“.
„Ono što bi država mogla da uradi svakako je da traži malo bolje uslove i poštovanje naših zakona, elementarnih uslova rada, da plata ne bude minimalac. Naša država jeste prinuđena da se takmiči sa državama u regionu koja će ponuditi bolje uslove stranom kapitalu. Naviklo se na to da radnici, čak i kad se pobune, vrlo brzo ućute. Međutim, čini mi se da je to vreme prošlo. Podsećam, od 2000. do 2009. Srbija je izgubila oko 60 odsto radnih mesta u industriji. Onda smo imali period šok privatizacije i, na neki način, ljudi su bili kuvane žabe. Bilo je ‘daj što daš’, bilo koji posao“, navela je.
Međutim, posle 13 godina minimalca svima je prekipilo, navela je.
„Zaista se nadam da će ovaj štrajk u Juri biti jedan od uspešnih. Štrajk je neka vrsta poteza očajnika, jer radnici gube od svojih zarada sve ove dane koji štrajkuju. Ali, kao što su i oni sami rekli, njihova deca su u kući gladna i znači ne može se više ovako. Tako da mislim da će u nekom trenutku i država morati zaista da se malo odlučnije postavi“, istakla je.
Radna nedelja od 76 sati
Centar je nedavno predstavio istraživanje koje se bavilo uslovima rada u automobilskoj industriji. Rađeni su intervjui sa radnicama i radnicima u 10 fabrika u Srbiji. Većina radnika je izjavila da nije zadovoljna uslovima rada, jedan radnik je prijavio radnu nedelju od 76 sati, a ne menjaju svoje radno mesto jer nemaju izbora, jer je situacija i u drugim kompanijama ista.
„U proseku se u ovih 10 fabrika nedeljno radi 44 sata, a to se poklapa i sa podacima Eurostata, da se u Srbiji radi najviše u Evropi, 43 sata radne nedeljno. Ima puno malverzacija i nejasnoća sa preraspodelom radnog vremena, gde je radnicima predstavljeno da ako rade više jedne nedelje, druge će raditi manje. U ovim fabrikama gde jeste uvedena preraspodela, nikad niko nije radio manje“, navela je.
Najveći problem su, dodaje, svuda plate.
„U proseku je ugovorena zarada u ovih 10 fabrika u 2023. godini bila 50.000 dinara. Sa bonusima, sa prekovremenim radom, toplim obrokom, regresom, to je nekih 70.000. I onda smo mi napravili jednu malu kalkulaciju. Ako bismo oduzeli od ukupnih prihoda njihovih domaćinstava, tih 20.000, koliko iznose bonus i topli obrok i to, oni bi prema Engelovom koeficijentu prihodovnom za domaćinstvo spadali u ona domaćinstva koja je da sastavljaju kraj sa krajem“, navela je.
Ljudi su prinuđeni da rade prekovremeno jer im je to garant preživljavanja, dodala je.
